Даљине

У НЕПАЛУ, ИЗМЕЂУ КИНЕ И ИНДИЈЕ, ИЗМЕЂУ НЕБА И ЗЕМЉЕ
Дно океана на врху света
Осам од десет највиших светских врхова налази се у тој необичној земљи. У њој је рођен Буда, у њој обитава богиња Кумари, ту је храмова колико и кућа, богова колико и људи. Река Багмати односи грехове живих и пепео мртвих. На планини где је Ступа светског мира чека вас натпис: „Молимо вас да поштујете Тишину”. На улици можете купити шкољке и морске фосиле са Хималаја. Осликане мандале уче нас да је све ово само трептај васионе. И кад све прође, и сви, још постоји „пут у Катманду”

Текст и фото: Ивана Ашковић

Стешњен на континенту између два гиганта – Индије и Кине – Непал само ретко и реткима привлачи пажњу на себе. А када му се посвети пажња, он ће започети чаробну причу дугу десетине милиона година и, скроман какав јесте, полако ће откривати богатства која крије у својим дубинама и висинама, толико да ћете пожелети да чујете што више. Осам од десет највиших светских врхова налази се у њему, укључујући Монт Еверест од невероватних 8.484 метара. У њему је рођен Буда, у њему обитава жива богиња Кумари, он има храмова колико и кућа, богова колико и људи, у њему се поштује различитост, верује у доброту, чува културно наслеђе, у њему се моли за мир у свету и верује да једног дана неће постојати границе. А непрегледни врхови Хималаја крију фосиле шкољки и других морских створења који ће вас вратити 70 милиона година уназад и започети причу о поднебљу у коме је изникла ова магична земља.

Загрљај два континента. Хималаји, највећи планински венац на свету, настао је као резултат судара између евроазијског континента и индијског потконтинента који се пре око 70 милиона година одвојио од Африке и наставио да плови према Азији. У судару Индије са Азијом затворен је океан Тетис, чије су се седиментне стене са дна океана набрале у планински ланац Хималаја, а дно океана се узвило у неке од највиших врхова на свету.
Фосили шкољки, риба и мекушаца са врхова Хималаја продају се као необични сувенири на улицама Катмандуа и Покаре. Уз њих, нуде се дрвене или бронзане скулптуре божанстава, од којих су многе права уметничка дела, затим осликане мандале, комади одеће од кашмира или вуне јака, тибетански религијски предмети и мноштво других куриозитета са којима за нешто мало пара туристи могу са собом да понесу део Непала (и давне историје) кући.

Од монархије до републике. Кроз већи део своје историје Непал је био мо­нар­хи­ја. Њиме је од 1768. владала ди­на­сти­ја Шах која је ујединила мала краљевства. У време бри­тан­ске колонијалне власти у Индији Непал је остао независан, а цена коју је платио за то је привредна и индустријска неразвијеност и изолованост од спољњег света, као и неких од главних трендова развоја модерногдруштва. С друге стране, дуг период изолованости допринео је опстанку многих елемената древне културе који више не постоје у другим деловима Азије, изложеним западном свету током векова колонијалне владавине.
Векови краљевских династија нагло су прекинути чувеним „Краљевским масакром” 2001. године, када је престолонаследник Дипендра убио тадашњег краља и краљицу – свог оца и мајку – и још седам чланова краљевске породице, пре него што је подигао руку на себе. Неки кажу да је узрок овог трагичног догађаја забрањена љубав: Дипендра је волео Индијку а као престолонаследник је морао да се ожени Непалком. Други тврде да је разлог више политичке природе. У сваком случају, трагична смрт девет чланова краљевске породице била је увертира за револуцију 2006. године којом је укинута монархија. Две године касније Непал је проглашен савезном демократском републиком.

Долина Катманду. „Постоји само један Катманду на земљи и у васиони; сем ако није, како неки верују, одраз неког небеског града, али ни то не мења ствар, јер је тај одраз једини на земљи. Реч ’сан’ најпогоднија је да се опише, али сан, то су слике и осећања и не могу се пренети.”
Тако Стеван Пешић започиње своју чувену књигу Катманду, вероватно један од најлепших икад написаних приказа овог града, долине и целе земље. Његов Непал из 1982. у многоме је нестао, јер се од почетка овог миленијума земља отвара и прима утицаје са запада а елементи древне културе полако бледе. Али још увек су ту невероватно лепи и топли људи, живот је ту још увек пун магије, још увек обилује хиндуистичким и будистичким ритуалима и обичајима, божанства ходају улицама у општој вреви коју чине пролазници, аутомобили и мотори, рикше, пси луталице и краве, а у дане фестивала, којих је много, ту су и традиционални плесови са чудесним маскама и зачудном музиком. Не зна се у овој саобраћајној збрци ко има право првенства, сви ту живе, пролазе, радују се, сањају и умиру заједно у том невероватном многољудном сну који се зове Катманду.
Крава данас има мање. Заправо их више скоро уопште нема. Као и у Индији, и овде је крава света животиња и то може да буде проблем. Водич нам је рекао да је пре неку годину једна крава решила мало да се одмори на сред велике раскрснице у граду. Нико није смео да је помери, возила су направила чеп који није могао да се одгуши, и то је трајало 2-3 сата док света животиња није решила да оде на друго место. Неко је пропустио љубавни састанак, неко авион, неко разговор за посао. Али њу нису смели да дирају. Бреме светости било је превелико за ове прелепе животиње па су их изместили негде где то мање нарушава ионако густ и конфузан саобраћај у граду.
Долина Катманду је централни, најлепши и најмногољуднији део Непала, на раскрсници древних цивилизација Индијског потконтинента и остатка Азије, са бројним културним споменицима, местима ходочашћа за хиндуисте и будисте и седам локалитета Светске културне баштине УН. Чине је стари центри монархије, градови Катманду, Лалитпур, Бактапур, Чангунарајан и други, у којима укупно живи пет милиона душа, а тај број непрекидно расте, јер је долина једна од најбрже растућих урбаних области у јужној Азији.

Марихуана, хипици и остали туристи. Туризам у Непалу и даље је превасходно планинарски, на врховима Хималаја, али ова земља је у последњих стотинак година привлачила и друге врсте посетилаца.
Шездесетих година прошлог века, мистичне и духовне традиције земље, посебно будизам и хиндуизам, привукле су бројне хипике из целог света. Посећивали су света места и учествовали у верским обредима, тражећи просветљење и дубље разумевање себе и света око себе. А поред спиритуалних разлога, овај пут капросветљењу употпуњен је обилно доступном локалном марихуаном, која је до 1976. билалегална. Читава поља су била засађена канабисом, а једна улица у Катмандуу и данас се зове „Фрик Стрит” – улица некад начичкана продавницама марихуане и хашиша, стециште хипика из целог света. Иако званично забрањена, марихуана и даље расте у удаљеним сеоским крајевима, а власти гледају кроз прсте, делом због туризма, а делом јер у Непалу постоји вековна историја употребе канабиса као ајурведског лека, опијата и у оквиру светих понуда Шиви, једном од врховних божанстава.
У Непалу се тренутно многе политичке струје боре за поновну легализацију марихуане, а прогнозе су охрабрујуће.
Културни туризам се развија, али још увек није на нивоу који Непал заслужује. Један од разлога је лоша саобраћајна инфраструктура. Од Катмандуа до Покаре води пут од 200 километара; са неколико мањих заустављања, требало нам је скоро 12 сати да пређемо ту раздаљину. Можете тај пут прећи авионом, али ризикујете кашњења због непредвидивих временских услова. Други разлог су чести земљотреси. Онај из 2015. опустошио је долину Катманду, уништио бројне историјске споменике и путеве. Земља се још увек опоравља од тога, и културно и финансијски.

Жива богиња. Многи су чули за живу богињу Кумари, па и они који не знају много о Непалу. Традиција обожавања девице као манифестације божанске женске енергије или Шакти у непалским верским ритуалима изникла је из веровања да богиња Талеђу, односно Дурга, манифестује себе у телу посебно изабране девице. Њу можете видети у палати Кумари Гар, а приказује се свима када се позове, тако што се на неколико секунди појави на прозору палате. Сликање је строго забрањено, под претњом одузимања телефона или фотоапарата.
Девојчицу претпубертетског узраста бира група будистичких свештеника, као и краљевски астролог. Девојчице се бирају искључиво из будистичких породица, а критеријуми селекције су ригорозни: мора да је одличног здравља, да никада није проливала крв или боловала од неке болести, да је без мане, да има сет од двадесет зуба и да још није изгубила ниједан зуб, мора да испуњава тзв. „тридесет два савршенства богиње”, да показује знакове спокоја и неустрашивости… Листа је дуга и компликована, као и процес селекције. Само као пример, младу кандидаткињу одводе у храм Талеђу и пуштају у двориште, где су одсечене главе животиња обасјане светлошћу свећа и где маскирани људи плешу. Ако заиста поседује квалитете богиње, она не показује страх током овог искуства. Ако то учини, друга кандидаткиња се доводи да покуша исто. У следећем тесту, жива богиња мора да проведе ноћ сама у соби међу главама ритуално закланих коза и бивола не показујући страх. Неустрашива победница је доказала да има спокој и неустрашивост која је типична за богињу која ће у њој живети.
Кумари живи у палати током целе године, а излази само једном годишње, на празник Индра Ђатра. Када добије прву менструацију, девојчица одлази у пензију и може да се врати кући. Добија финансијску помоћ до краја живота, једино не сме никада да се уда. Непалци се плаше пензионисаних Кумари и верују да ће, ако се уда и против забране, њен муж изгубити живот током прве године брака.
Још једно бреме светости, овог пута за изабране спокојне и неустрашиве девојчице.

Дарбар трг, Капија Ханумана и Пашупатинат – храм мртвих. Дарбар трг је срце Катмандуа и централна тачка за посетиоце Непала. Ту је стара краљевска палата, палата богиње Кумари, Капија Ханумана, бројни храмови, друга светилишта и скулптуре божанстава. Иако великим делом уништен у земљотресу 2015. године, до данас је успешно обновљен.
Хануман Дока посвећен је Хануману, богу-мајмуну, инкарнацији Шиве, виновнику многих заплета у хиндуистичким еповима, чијем се лику клања већина од 1,2 милијарде хиндуиста на свету. Његова величанствена статуа чува улаз у комплекс храмова.
Пешић приповеда да ако богови можда негде и спавају, у Пашупатинату су сигурно будни дан и ноћ. Овде је сваки дан празник. Ту се и дању и ноћу моли, „горе кандила и свеће, мирише тамјан, људи и храмови се шарене од цвећа, мешају се песме верника и гласови животиња, звоне звона и одјекују гонгови, тече Багмати носећи грехове живих и пепео мртвих, вије се дим са ломача. Овде је сваки дан празник.”
Пашупатинат је огроман комплекс храмова на реци Багмати где се обављају кремације умрлих. Сви Непалци верују да ће бити ослобођени кармичког циклуса рађања и умирања и достићи нирвану ако буду кремирани у овом светилишту. Ту долазе породице са умрлима из целе земље, обављају последње ритуале, спаљују остатке својих вољених и њихов пепео предају реци. А река Багмати, која извире на Хималајима, течена југ и улива се у Гангу, у матичној Индији, за чије се водеверује да односе све наше грехове и нечистоће и прочишћавају све чега се дотакну.
За ову традицију и храм везан је занимљив податак који говори о еманципацији жена у Непалу и његовој отворености за промене. Према традицији, најстарији син је био задужен да обави ритуал кремације родитеља. Ако би он би спречен, дужност би прешла на млађег сина, а у случају његове спречености – на синове браће покојника. Последњих година, под притиском све гласнијих бораца за права жена, женама је такође додељено право да кремирају своје умрле. То је била мала али велика победа за жене и велики плус за Непал у балансирању у осетљивој равнотежи између чувања традиције и прихватању токова савремене цивилизације.

Покара. Други град по величини у Непалу, смештен на прелепом језеру Фева, историјски је био важна станица на путу између Индије и Кине. Улице су шире и чистије него у Катмандуу, људи су опуштенији, темпо живота (и саобраћаја) мирнији. Излетишта у околини града су рај за љубитеље природе и, поред тога, пружају нека од најлепших места одакле, ако имате среће са временом, можете да видите Хималаје, а да не морате да се пењете на њих.
Најважнија атракција града је Ступа светског мира која пружа величанствен поглед на долину Покаре. Идеју за ову ступу дао је јапански будистички свештеник Ничидацу Фуђи који је, под великим утицајем Гандија, још 1947. покренуо пројекат изградње оваквих ступа широм света. Прве су подигнуте у Хирошими и Нагасакију; ступа у Покари је први споменик ове врсте у Непалу, а 71. у свету. На планини коју окружује море облака и удаљени обриси Хималаја, посетиоци се на једноставан али дирљив начин подсећају на сврху овог места, натписима: „Молимо вас да поштујете тишину”. Био је то необичан подсетник за нас који долазимо из неког другог света: колико су нам потребни и Тишина и Мир.
Поред музеја, језера, храмова и споменика, једна од занимљивости за туристе су прелепи висећи мостови који спајају околна брда и позивају вас да делове овог града обиђете пешице и успут да направите неке незаборавне фотографије.
Још једна незаобилазна станица у околини Покаре је Сарангкот, видиковац са којег се пружа нестваран поглед на неколико важних врхова Хималаја. Потребно је да устанете веома рано и стигнете тамо кад сунце тек излази. Тада се пред вама отвара поглед на,између осталих, врхове Анапурна II (7.937 метара) и такозвани „Рибљи реп” – једини врх на Хималајима који се сматра светим и на који је пењање забрањено. Потребно је и много среће са временом јер је локална клима непредвидива. Може се десити да се попнете до видиковца и не видите ништа осим густе магле. Ми смо имали среће, јутро је било сунчано и велики део највећег планинског ланца на свету приказао нам се као на длану, док је долина Покаре била заклоњена задивљујућим морем облака. Лепота овог призора толика је да занемеле посетиоце није потребно подсећати да поштују тишину.

Астрономске цене за астрономске висине. Стижемо и до једног (за неке) од најважнијих питања. Како се попети на Хималаје? Релативно лако. Да бисте освојили Монт Еверест, на пример, треба да издвојите једно 60–70 хиљада евра и око 60 слободних дана, мада то може да буде краће за професионалнепењаче. Цена укључује Шерпасе који се пењу заједно са вама (сваки пењач мора да има свог Шерпаса), носе ваше ствари,храну и друге потрепштине. Укључује и хеликоптер који доносихрану и опрему у базни камп. Укључује и накнаду држави Непал, официра за везу, опрему, боце са кисеоником, сателитске телефоне, еколошке таксе и још много тога.
Да би експедиција била успешна, најбоље је кренути у пролеће. Зими и лети можете да пробате, али шансе да ћете стићи до врха су мале. И најважније: када кренете у освајање, имате право само на један покушај; ако не успете, враћате се на почетак, јер иза вас чека следећа група пењача који су такође жртвовали много да остваре свој сан да се попну на врх света.
Врх света који је некада био дно океана.

Мандала. Култура Непала је плод сложеног вековног прожимања утицаја хиндуизма и будизма. Хиндуисти чине око 82 одсто становништва, будисти око осам одсто, но поклоници ове две религије деле слична веровања, верују у исти пут доброте и племенитости, посећују храмове једни других, међусобно се инспиришу и допуњују.
На улицама Катмандуа, Покаре, Лалитпура и других градова, међу обиљем сувенира, пажњу привлаче осликане мандале. Мандала је симбол пролазности свега. Лепота овог света, његове патње, све наше муке и очаји и љубави и снови и надања, све је само трептај ока васионе. Несталност, ништа није трајно, све се мења, наше емоције, вредности. Због везаности патимо. Када схватимо (и прихватимо) пролазност свега, нема ега, нема поноса, само саосећање.
За будизам кажу да заправо и није религија већ учење које представља спој мудрости и саосећања. Треба се борити против три негативне емоције: беса (којим уништавате само себе), жеље (која је неутешна јер увек желите више) и поноса (јер ништа није постојано, данас сте млади, сутра више не, данас сте богати, сутра сте изгубили све). Пустите да ваша карма буде као цвет лотоса, који прелеп и бео расте из блата. Заблистајте чистотом духа без обзира у каквој средини и каквим околностима растете.
А ако вам треба још савета за духовно просветљење, имате увек где да се вратите, јер, како каже Пешић: „Кад сва срца постану глува, и са њима твоје сопствено – постоји пут у Катманду. Када се сви путеви затворе, изгубиш пријатеља и сви које волиш напусте те – постоји пут у Катманду. Кад све прође, нестане, ветар јаве развеје снове, и кад помислиш да наде нема – постоји пут у Катманду. Кад сунце хладније постане и звезде над твојим небом почну да гасну – постоји пут у Катманду. И када те не буде више, остаће твоје срце, празно и велико као небо, и у њему звезда. Име те звезде је Катманду.”

***

Мајка и домовина
Непал има око 27 милиона становника, а главни град Катманду, на 1.450 метара надморске висине, око 850.000. Националном крилатицом сматра се: „Мајка и домовина су важније од небеса”. У грбу Непала су Хималаји, а химна, из 2007, носи наслов „Ми смо стотине цвећа”.

***

Приближавање
Српски књижевник Стеван Пешић (Ковиљ, 1939 – Београд, 1994), песник „Месечеве енциклопедије” (1965) и писац поетско-филозофске драме „Тесла, или прилагођавање анђела” (1988), нарочито је остао упамћен по књизи „Катманду” из 1982. Њоме је, први пут на тај начин, српском читаоцу приближен чудесни свет Непала.